"Ovaj roman, uz to što je psihološki (i u vezi s tim), može se posmatrati i kao pripovest o putu do samospoznaje, kao prica o ostvarivanju sopstvene sudbine, i to je njegov najdublji i ujedno najsuštastveniji sloj. Kao kod najboljih ostvarenja na tu temu, onih Hesea, R. Baha, ili Koelja, u „Ćetiri portreta“ kroz kazivanje glavne junakinje pratimo njen put, kao i put ostalih aktera, u sebe – u srž svojih bica. Jer, lekcija koju je Marina Ana morala da nauci, baveci se psihologijom i astrologijom, je ta da nam niko drugi ne može biti smisao života. Smisao se traži u sebi i svojim sklonostima, sve ostalo je samo puki, neuspeli surogat tome. Tek kad covek ima sebe, on je potpun." - Dušan Varićak

Kosančićev venac, najstarija kaldrma u gradu

Drugi roman pesnikinje Zorice Tijanić je višeslojna, emotivna priča o četiri dame, isprepletena skicama karaktera kroz žitije monaha i još nekolicine likova. Priča o psihologu koji veruje u snove i koristi astrologiju za brže odgonetanje ličnosti proživljavajući muke klijenata. Vremenski okvir romana je od proleća, zapamćenog po velikim poplavama, do jeseni.

Uvodni opis Kosančićevog venca jedan je od najlepših koje sam do danas pročitao.

“Kosančićev venac, najstarija kaldrma u gradu, mami Varoš kapijom koja ima osmeh tajanstvene dame.”

Čitava pripovest zrači svetlom toplih boja. Roman realistički slika današnje poimanje života, nudeći jedinstveno putovanje u dubine devojačke svesti kroz strahove, očekivanja i snove. Mnoge dame će se prepoznati u jednom od portreta, i nadam se izvući sebi odgovarajuće pouke.

“Samo neko ko bi me zagrlio toplinom duše uklopio bi se u moj obrazac života.”