Antologija srpskog dadaizma predstavlja izbor iz srpske avangardne književnosti, tačnije onog njenog segmenta koji autor tumači dadaističkom poetikom. Brojne dadaističke literarne tvorevine odlikuju intertekstualnost, polimorfnost i metajezik, a produkt toga jeste metatekst.

Štivo je žanrovski raznovrsno: tu su pesme, poeme, priče, novele/romani, drame, filozofija, daktilokarikature, antireklame, pamfleti, manifesti, teorijski tekstovi / eseji. Dada je sebe proglasila "antiumetničkom, antiliterarnom i antipoetskom".

Njeno okretanje ka estetici ružnog, ka poruzi, parodiji, satiri, pogrdi, apsurdu, vodilo je ka subverziji, pa i destrukciji dotadašnjih postulata umetnosti, kulture i civilizacije. Ključni autori koji su u ovoj antologiji zastupljeni jesu Dragan Aleksić, Branko Ve Poljanski i Ljubomir Micić. Pojavu potonje dvojice, braće Micić, Todorović objašnjava ambivalentnim vezama Aleksića s njima, kao i onima između zenitizma i dadaizma. Časopis Zenit poslužiće, zapravo, kao odskočna daska za promociju Aleksićevog dadaizma. Od ostalih bitnih aktera srpske avangarde u Antologiji se pojavljuju Mihailo S. Petrov, Petar Palavičini, Boško Tokin, Rade Drainac, Moni de Buli, Risto Ratković i Stanislav Vinaver.

Srž onoga što autor podvodi pod srpski dadaizam objavljena je u kratkom vremenskom periodu, od 1921. do 1923. godine. Glavni izvori bili su časopisi Zenit, Dada-Tank, Dada Džez, Dada-Jok i Zenit-Ekspres Dada-Jok 2. Antologija srpskog dadaizma obuhvata gotovo sve ono „najavangardnije“ u srpskoj književnosti dvadesetih godina prošlog veka što ima veze s dadaizmom, pre pojave nadrealizma.